OD PRESUDE VAN GEND EN LOOS DO PRESUDE MANFREDI - POGLED NA RAZVOJ PRAVA NA NAKNADU ŠTETE IZMEĐU POJEDINACA U PRAVU EU

Apstrakt

U svojoj, reklo bi se, istorijskoj presudi u predmetu Courage (2001) Evropski sud pravde je prvi put izričito ustanovio da tadašnje komunitarno pravo (danas, posle Lisabonskog ugovora, pravo Evropske unije ili pravo EU), sadrži, samo po sebi i bez obzira na norme nacionalnog prava, pravo na naknadu štete koje funkcioniše horizontalno, između pojedinaca, na osnovu kršenja direktno primenjivih normi prava EU. Presudom Manfredi (2006.), načela istaknuta u Courage su dalje definisana, razvijena i proširena, te je pravu na naknadu štete, u širem smislu, pripojeno i pravo na zateznu kamatu, kao i na obavezu država članica EU da imaju razumne rokove zastarevanja, koji bi omogućili delotvoran postupak za naknadu štete. Presude Courage i Manfredi su bile i ostale kontroverzne, stoga što mnogi autori zastupaju tezu da, u pravu EU, postoji tzv. 'autonomija nacionalnog prava', tj. tobožnje načelo koje drži da, dok pravo EU propisuje norme ponašanja u apstraktnom smislu, pitanja postupka i pravnih lekova ostaju, na neki način, u eksluzivnom, 'autonomnom' domenu država članica. Serija presuda Evropskog suda pravde, od najčuvenije presude Van Gend en Loos (1963), u kojoj je Sud ustanovio evropsku verziju načela direktne primenjivosti, ukazuje, međutim, na to da Sud nikada nije povukao jasnu crtu između 'domena' prava EU sa jedne strane i 'domena' nacionalnog prava, sa druge strane. Naprotiv, kroz razvoj načela 'delotvorne primene' (effectiveness) prava EU, Sud je ostavio mogućnost isključenja gotovo bilo koje norme nacionalnog prava i, u nekim slučajevima, njenu zamenu normom prava EU, kada god je takvo rešenje bilo potrebno da bi se pojedincu omogućilo da 'delotvorno' zaštiti prava koja mu garantuje EU. Ipak, logički (is)korak koji je napravio Sud prelazeći sa opšteg načela da pravo EU mora biti 'delotvorno' primenjeno pred sudovima Država članica na konkretna pravila potrebna za 'delotvornu' primenu (između ostalog, pravo na naknadu štete koje proizilazi is 'samog prava EU') nije potpuno jasan. Stoga se može reći, u nastojanju da se objasni ovaj fenomen, da je Sud bio motivisan namerom da, bar što se tiče naknade štete, 'uvede' načelo ubi ius ibi remedium kao posebnu normu prava EU - bez konkretnog izvora u Rimskom ili kasnijim Ugovorima.