DEMOKRATSKI ŽIVOT U EVROPSKOJ UNIJI

Apstrakt

Članak je posvećen analizi porekla, uloge i ciljeva civilnog društva koje je tokom vremena postalo nezaobilazan akter u političkom životu EU. Još je Jean Monnet, jedan od osnivača komunitarne metode shvatio da uslov uspeha jednog ovakvog jedinstvenog oblika udruživanja leži u tome da se u proces donošenja odluka od opšteg interesa uključe sve raspoložive snage naroda. Kada je pominjao narod, Jean Monnet nije mislio se ni na kakav apstraktni entitet, već na sindikalce, industrijalce, administraciju, sve ljude bi trebalo da budu uključeni u nešto što u krajnjem ishodu utiče na njihov život. Dakle, iako možda nije postojala pod ovim imenom, ideja o direktom uključivanju naroda u politički život EU postojala je od samog početka. Prvi deo članka vise je teorijski i posvećen je razvoju ideje o civilnom društvu naročito u svetlu filozofije Jurgena Habermasa. Činjenicu da je njegov koncept civilnog društva najsolidniji i da se naviše koristi potvrđuje to što se samo civilno društvo u njemu prepoznaje i nalazi privlačan okvir za definisanje svog identiteta, kao i potporu da se bori za svoja prava. Da bi se bolje ilustrovalo centralno mesto koje u pravnoj i političkoj filozofiji Jurgena Habermasa zauzima civilno društvo, neophodno je ukratko se osvrnuti na njegovu globalnu viziju savremenog društva. Habermas konstatuje u okviru složenih društava današnjice, postoje dva specijalizovana sistema od kojih svaki živi sam za sebe. To su ekonomski sistem i administrativni i svaki ima različita pravila prema kojima funkcioniše. Ekonomsku razmenu ponude i tražnje na tržištu koordiniše novac, dok rad administrativnog sistema počiva na hijerarhijskoj vlasti. Svako od nas je tako uključen u oba sistema, ili kao potrošač ili kao ekonomski agent, ili kao korisnik usluga ili službenik države. Međutim, Habermas skreće pažnju da postoje neki oblici komunikacije koji uspevaju da se odupru pravilima na kojima su zasnovana ova dva sistema. Taj sistem on naziva Svet života i u njemu se aktivnosti odvijaju putem komunikacije. U razmenama u ovom Svetu života, pojedinci ne učestvuju ni kao ekonomski ni kao administrativni agenti, nego kao građani, kao članovi civilnog društva. A pravo je instrument koji omogućava tom Svetu života, tj. civilnom društvu da nametne svoje želje, izbore i vrednosti kako institucijama vlasti, tako i u ekonomskim činiocima. Drugi deo članka posvećen je predlozima koje tekst Ustava sadrži vezano za mesto civilnog društva u današnjoj EU. Posebno poglavlje odnosi se uvođenje pojma participativne demokratije. Pored reprezentativne demokratije, Ustav tretira i participativnu demokratiju tj. učešće civilnog društva u procesu donošenja zajedničkih odluka. Važnost ovog člana je u tome što je po prvi put uloga tih posredničkih struktura, dakle organizacija i asocijacija civilnog društva, eksplicitno pomenuta i dat joj je značaj u jednom evropskom tekstu. Ovakvo priznavanje civilnog društva trebalo bi da odigra bitnu ulogu u ublažavanju onoga što nazivamo demokratski deficit EU gde se građani osećaju otuđeno od EU i odsečeno od donošenja odluka. Ustav predviđa i mogućnost narodne inicijative prema kojoj će građani EU moći da predlože Komisiji zakon, ukoliko peticiju potpiše više od milion ljudi. Takođe Ustav priznaje važnost socijalnog dijaloga i uloge socijalnih partnera na nivou Unije, vodeći pritom računa o raznolikosti nacionalnih sistema, zatim povećava nadležnosti evropskog medijatora i poseban akcenat stavlja na princip transparentnosti. Budući da po nekim teorijama demokratija zavisi od toga u kojoj meri su građani u mogućnosti da učestvuju u javnoj diskusiji, kao krajnji cilj postavljeno je da se način funkcionisanja Unije učini transparentnijim. Što se tiče priznanja statusa crkve i uspostavljanja redovnog dijaloga sa njom, uprkos činjenici da je ovaj član bio predmet brojnih diskusija, na kraju je ipak zadržan u predlogu Ustava. Dakle civilno društvo je postalo bitan akter na političkoj sceni EU i Ustav je zapravo samo preneo na papir ono što već uveliko postoji u praksi. Nastavak širenja korpusa prava civilnog društva je jedna od neminovnosti na putu demokratizacije EU, smanjenja demokratskog deficita i povratka poverenja građana u evropske institucije, što su takođe preduslovi za dalji napredak EU.