NOVA ARHITEKTURA EVROPSKE UNIJE

Apstrakt

Članak je posvećen analizi institucionalne reforme, predviđene u Ugovoru koji ustanovljava prvi Ustav Evropske unije. U uvodu se navode glavi razlozi za predloženu reformu, među kojima se ističe neprilagođenost sastava institucija pristupanju deset novih država članica i eventualnim budućim proširenjima EU. U članku se dat uporedni prikaz sadašnje situacije predviđene ugovorima i novina koje sadrži Ustav vezano za institucionalnu arhitekturu EU. Ostavljajući po strani promene koje se tiču Komisije kao sui generis institucije EU, reforma koju Ustav predlaže ovde je analizirana iz ugla legitimnosti institucija. Dakle u osnovi reforme je doktrina, o dvostrukoj evropskoj legitimnosti, koju je svojevremeno lansirao Evropski parlament, a prema kojoj Evropski parlament predstavlja uniju naroda, a Savet uniju država. Prvi deo članka posvećen je jednom od dva aspekta ove legitimnosti onom koji proizilazi iz naroda i objašnjen je preko tri organa koji su uključeni u funkcionisanje evropske konstrukcije. To su Evropski parlament nacionalni parlamenti i Regionalni savet. Projekat budućeg Ustava EU predstavlja značajan korak u pogledu povećanja uloge Evropskog parlamenta. S jedne strane Evropski parlament postao je saodlučilac sa Savetom čime se povećao broj domena za koje je nadležan. S druge strane Ustav donosi nova idejna rešenja vezana za veličinu kao i raspodelu mesta u okviru Evropskog parlamenta, koja bi bila primerenija sadašnjem broju zemalja članica. Uzimajući u obzir da EU već duže vreme "pati" od demokratskog deficita i osećaja građana da su odsečeni od donošenja odluka, Ustav ojačava ulogu nacionalnih parlamenata u cilju donošenja odluka što bliže evropskim građanima. Uz Ustav predložena su dva protokola: Protokol o ulozi nacionalnih parlamenata u EU i Protokol o primeni principa supsidijarnosti i proporcionaliteta. Ustavom je dat i veći značaj Regionalnom komitetu, jednom od novijih aktera na evropskoj sceni ( osnovan Mastriškim ugovorom 1992). Reč je o organu čiji se članovi biraju na opštim izborima, tako da on na neki način odražava demokratsku i lokalnu legitimnost. Drugi izvor legitimnosti EU je onaj koji dolazi od država članica koje su predstavljene preko dve institucije: Evropski savet i Savet ministara. Jedna od najvećih novina koju predviđa Ustav je da se je Evropskom savetu prizna status institucije. Osnovan neformalno 1974, a prvi put pomenut u Ugovorima 1986, Evropski savet kao telo sastavljeno od šefova država i vlada, oduvek je davao impuls razvoju Unije, definisao njene ciljeve i političke prioritete. Dakle priznavajući Evropski savet kao ravnopravnu instituciju, Ustav je samo oficijalizovao nešto sto je već postojalo u praksi. Među brojnim novinama koje su predviđene za ovu instituciju, svakako najviše pažnje privlači ustanovljavanje stabilnog predsedništva Evropskog saveta. Predsednikov mandat traje dve i po godine sa mogućnošću reizbora, nasuprot dosadašnjem "kružnom" predsedništvu gde su se predsednici smenjivali svakih šest meseci. Iako je ovaj predlog izazvao oprečne komentare, ne može se poreći par činjenica koje govore u prilog ustanovljenju stabilnog predsedništva Evropskog saveta. Najpre, već nekoliko godina unazad praksa je da svaki predsednik ima svoju listu prioriteta od kojih se mnogi tiču interesa njegove zemlje. Na taj način stvara se diskontinuitet u radu, jer se prioriteti menjaju na svakih šest meseci. Zatim, kružno predsedništvo je izvor nestabilnosti s obzirom da predsednici drugih zemalja sveta nemaju kao sagovornika u pregovorima u jednu ličnost koja predstavlja EU više od pola godine. Takođe, sa proširenjem EU povećao se i broj poslova, te je teško da jedan čovek obavlja sve državničke poslove u svojoj zemlji, a da istovremeno ima dovoljno vremena i za evropske probleme. Na kraju, sistem rotirajućeg predsedništva bio je predviđen za zajednicu od šest država, gde bi jedna zemlja predsedavala Unijom na svake tri godine, a u sadašnjoj EU sa 25 država članica trebalo bi da prođe na 12 i po godina da bi se jedna država ponovo našla na čelu Unije. Što se tiče Saveta, Ustav već u samom njegovom imenu predlaže izmenu u Savet ministara. Iako je prema tekstu Ustava parlament sada saodlučilac sa Savetom ministara i dalje postoje određene oblasti u kojima Savet zadržava isključive izvršne nadležnosti naročito u domenu spoljne politike i zajedničke bezbednosti. Ustav predlaže i određene izmene vezane formacije Saveta ministara. Budućnost Ustava je neizvesna, s obzirom da su Francuzi na referendumu rekli ne, a za njegovo stupanje na snagu neophodna je jednoglasnost. Nesumnjivo je da je na ovakav ishod mnogo više uticao politički kontekst, nego sam tekst Ustava. Deo Ustava koji je tiče reforme institucija je neophodnost i realnost današnje Evrope od 25 država članica. Iako se možda neke odredbe mogu dovesti u pitanje institucije EU će morati da budu reformisane tako da se prilagode sadašnjoj geografskoj karti EU. A da li ce reforma biti sprovedena pod okriljem Ustava ili nekog drugog akta, ostaje da se vidi.