DRUGI STUB EVROPSKE UNIJE U UGOVORU IZ NICE

Apstrakt

Ugovorom iz Nice izvršen je izvestan broj institucionalnih promena neophodnih za proširenje EU. Ostala pitanja koja se odnose na politike Unije među kojima i zajednička spoljna i bezbednosna politika ("drugi stub") našla su se na margini Konferencije. Zbog toga je, u okviru "drugog stuba" izvršeno samo nekoliko dopuna, odnosno promena ranijih odredbi: proširena su brojna ograničenja na postavljanje specijalnog predstavnika; proširen je koncept bliže saradnje, osim kada se radi o pitanjima iz vojne oblasti, čime je "drugi stub" izjednačen sa "prvim i trećim stubom" u koje je bliža saradnja uvedena Ugovorom iz Amsterdama; ojačan je kvalitet spoljnih aktivnosti i data je njihova bolja preglednost; kod zaključivanja međunarodnih ugovora, uvedena je metoda paralelizma između unutrašnjih i spoljnih procedura; pored jačanja spoljnih akcija EU, ostvaren je izvesni napredak kod politike evropske odbrane i bezbednosti, koja je modifikovana što je otvorilo pitanje u pogledu neophodnosti promene Ugovora iz Amsterdama. Jačanje evropske bezbednosti i odbrane u tesnoj je korelacionoj vezi sa transferom kapaciteta ZEU na EU, jačanjem operativnih kapaciteta Unije i političkom i vojnom strukturom EU, kao i implikacijama koje taj proces može imati na odnose EU sa NATO. Proces transfera nadležnosti sa ZEU na EU otvorio je problem ostvarivanja demokratske kontrole zajedničke evropske bezbednosti i odbrane. Postavlja se, istovremeno, pitanje u vezi angažovanja kopnenih i morskih snaga u kriznim situacijama, koje zemlje članice stavljaju na raspolaganje ZEU, u skladu sa Deklaracijom iz Petersberga, kao i u pogledu izbora oblasti za razvoj tešnje saradnje u okviru ZEU i u odnosima ZEU sa EU i EU sa NATO. Načelno opredeljenje za samostalno rešavanje kriznih situacija stavilo je pred Uniju obavezu utvrđivanja i razvoja civilnih i vojnih kapaciteta, dok obezbeđenje političke i vojne strukture EU treba posmatrati u kontekstu njenog osposobljavanja za samostalno donošenje odluka. Pošto je EU u Nici dobila vojni i strateški kapacitet i komandu integrisanu u Savet Unije, nameće se potreba za redefinisanje odnosa između EU i NATO. Evropska bezbednost i odbrana, na razvojno-istorijskom planu želi izbeći neuspeh iz 1954, kada je propao pokušaj stvaranja Evropske zajednice za odbranu. Potrebno je, međutim, imati u vidu da aktuelni proces predstavlja novo komponovanje evropske odbrambene arhitekture zasnovane na "suparničkoj komplementarnosti" NATO i EU, tako da je neophodno jasno regulisati položaj ZEU.