HOW CAN PROTECTION OF HUMAN RIGHTS BE PREVENTED FROM BEING ABUSED?

Abstract

Širenje zaštite ljudskih prava sve češće može da služi za prikrivanje antidruštvenog ponašanja nego svojoj svrsi. Slovo zakona ostaje nedirnuto ali su njegov cilj i duh izopačeni. Striktnim vršenjem prava se, na jednoj strani, stiče nesrazmerna dobit a na drugoj nanosi šteta" U svakom slučaju se svrha zakona ne postiže" Stvar nije u volji zakonodavca već u ponašanju pojedinca koji zloupotrebljava ovlašćenja koja mu zakon daje. To olakšava rešavanje problema jer je moguća samo zloupotreba subjektivnih prava. Otuda se ovaj opšti pravni problem najčešće javlja u oblasti ljudskih prava i sloboda. Ne ulazeći u to da li je ovo pitanje dobro postavljeno ili ne, jasno je da je ono rezultat novijeg razvoja prava u koje ga je stidljivo uvela sudska praksa u oblasti privatnog prava. Zato je pojam zloupotrebe prava poistovećivan s protivpravnim aktom a njegova se zabrana izvodila iz načela javnog poretka, savesnosti ili pravičnosti. Zakonodavstva i praksa država različito prilaze tom problemu dok se doktrina trudi da utvrdi bar neka rukovodna načela počev od samog pojma zloupotrebe prava. Zloupotrebu prava predstavlja svaki čin koji je po svojim pobudama ili posledici protivan duhu prava. Zbog toga se ne smeju izjednačavati kršenje ili povreda prava i zloupotreba prava. U prvom slučaju je protivpravnost očigledna i automatski je praćena propisanim sankcijama dok u drugom slučaju postoji privid savršene zakonitosti. Razlika je teorijski jasna ako se ima u vidu da se objektivno pravo može prekršiti, a subjektivno zloupotrebiti. Zato je lako razumeti da se objektivnim pravom može zabraniti zloupotreba prava kao što se daju sva subjektivna prava, to važi kako za unutrašnje, tako i za međunarodno pravo. Kršenje norme kojom se zabranjuje zloupotreba prava predstavlja povredu objektivnog prava. Time se kršenje i zloupotreba prava međusobno približuju u meri u kojoj se približuju objektivno i subjektivno pravo. Praktične posledice i reagovanje društva mogu da budu iste ali se moraju razlikovati jer je reč o različitim kategorijama. Do zloupotrebe prava dolazi zbog nepotpunosti objektivnog prava, odnosno pravnog poretka u kome nedostaje zabrana antidruštvenog ponašanja. Zato jedan određeni postupak pojedinca može da bude formalno saglasan pravu ali suštinski protivan njegovom duhu. Zbog toga subjektivna prava moraju da se zadrže u granicama koje će biti dovoljne za ostvarivanje pojedinih prava i sloboda bez štete po interese društva. Zloupotreba prava je moguća kada pravo ostavlja pojedincu široke mogućnosti za delovanje. Stoga je ponikla u privatnom pravu, ali je vremenom zauzela dobar deo javnog prava. Zloupotreba prava je vezana za vršenje subjektivnih prava, ali to ne znači da sva subjektivna prava mogu da budu zloupotrebljena. Neka najvažnija individualna prava ne mogu da budu zloupotrebljena (na pr. prava na život, čovečno postupanje, sigurnost, nediskriminaciju. Mogu se zloupotrebiti prava i slobode čije vršenje proizvodi posledice prema drugim licima ili prema društvu (slobode izražavanja, mirnog okupljanja udruživanja, veroispovesti, privatnog i porodičnog života, prepiske, mnoga svojinska, ekonomska i socijalna prava, sloboda kretanja, prava u krivičnom i građanskom postupku i sl). Evropska konvencija o pravima čoveka sadrži mnoga ograničenja u pogledu uživanja pojedinih prava i sloboda, ali se zloupotreba nalazi izvan njih, u vršenju onoga što je dozvoljeno. Evropska konvencija pominje zloupotrebu samo kada propisuje da će se odbaciti peticije koje predstavljaju očigledni zloupotrebu prava na peticiju. U praksi taj pojam nije objašnjen jer su peticije odbacivane iz drugih razloga, što je naišlo na kritiku u doktrini. Mnoštvo prava i sloboda koji mogu da budu zloupotrebljeni, kao i različiti uslovi u pojedinim zemljama onemogućavaju da se stvori opšta slika o uzrocima i oblicima u kojima se zloupotrebe mogu pojaviti. To zahteva posebno proučavanje socioloških, ekonomskih i drugih okolnosti koje utiču na pojavu zloupotreba prava u svakoj sredini ili regionu, ali po istoj metodologiji da bi se mogli izvući opšti zaključci. Na osnovu tih zaključaka se mogu preduzimati odgovarajuće mere za sprečavanje zloupotreba ili otklanjanje njihovih posledica. Te mere se obično dele na preventivne (zakonodavstvo, obrazovanje) i prinudne. To je zadatak kako stručnjaka tako i političara.